Ljubomir LJUBA Popović (1934 -2016)
„Kada razmišljam o onome što me čini srećnim, ili me je činilo, a vezano je za vreme detinjstva i mladosti, zaključujem da postoje dve stvari. Prva je vezana za Bosnu, kada sam bio mali, vreme pred Drugi svetski rat, kada majka naloži furunu, u sobi toplo, a ja u krevetu ležim između oca i majke i držim ih za ruke. To je za mene ostalo kao neki trenutak blaženstva i sreće, kao nešto nadrealno i suptilnije od ovog vremena sada. Drugo sećanje, jeste na fudbalsko igralište ispod moje kuće, gde je danas Tehnička škola, koje je imalo nestvarno zelenu travu. Posebno zadovoljstvo mi je činilo da legnem na tu zelenu i meku travu i gledam u plavo nebo i tada sam imao osećaj da bezbrižan i spokojan plovim negde, negde daleko gde me niko neće naći i gde ću biti srećan
Miodrag DADO Đurić ( 1933 – 2010)
„Slikarstvo nikuda ne vodi, osim ka vašoj sopstvenoj rupi. To je zastrašujući jednosmer. Ono ima ukus fizičkog bola koji nas izjeda.”
„Da sam zadovoljan ja bih se šetao po Parizu. Ja sam mnogo angažovan u slikarstvu. Meni je to moje slikarstvo, da oprostiš, važnije od mog života“ – govorio je Dado
„Kad ima mnogo boja, slika oteža i kao da hoće da padne. Slika treba da lebdi, ona treba da živi. Boje su i spas i propast`. U tome je problem. Meni je najbolje kad imam vrlo malo boja, da bude jasno. Ne volim tople, vrele boje.”
Vladimir VLADA Veličković ( 1935 – 2019)
"Kompromis nije u mom karakteru. Isti stav imam i prema galeristima. Nikad nisam radio po porudžbini, niti sam imao kontakte s galeristima koji bi mi diktirali šta da radim kako bih bolje prošao na tržištu. Moje slikarstvo ni po funkciji ni po dimenzijama nije komercijalno, ali uprkos tome od njega živim. Prema tome, zašto bih pravio kompromise? Moralno, etički, intelektualno, to bi mi bilo nepodnošljivo"
